INTRO-EXTRA (u meni je) je ciklus radova Ivana Grlića, koji su nastali kao vid kolaža od nekoliko fotografija različitih tema i žanrova, koje se preklapaju dajući povezanost kao celine. Autor je pokušao da istraži različite teme, slikajući ih duže vreme, da bi jednog momenta u kreativnoj inspiraciji počeo da ih sklapa… i tako je počelo, a potom su se teme ređale… od portreta, pokreta, akta, erotike, simbolizma… iznedrivši neki vid konceptualne fotografije. Sastavni deo izložbe je video rad, u kojem se pojavljuju sve teme koje ga okupiraju i inspirišu. Rad Ivana Grlićа, profesionalno veoma uspešnog mladog umetničkog fotografa, pratim nekoliko godina, pa sam sa zadovoljstvom prihvatio molbu da za njegov katalog INTRO-EXTRA napišem osvrt na temu kreativnih aspekata svesti. Fenomen dubokih kreativnih uvida poznat je mnogim stvaraocima u oblasti nauke i umetnosti. Najčešće, posle izvesnog napora da se razreši neki problem, rešenje se iznenada pojavljuje. Međutim, sam čin kreacije odigrava se na podsvesnom nivou, i još uvek je otvorena tema za racionalnu naučnu analizu. Mene je ova tema okupirala kroz sopstvena naučna istraživanja kvantno-holografske prirode svesti. Sam univerzum se na dubljem nivou ponaša takođe kvantno, odnosno kao kvantni hologram, a pošto smo mi delić kosmičkog kvantnog holograma, to je naša individualna svest deo kosmičke kolektivne svesti. Otuda mi u sebi možemo nositi kompletnu informaciju o univerzumu kao celini, što i tvrde mistici svih tradicija. Mi, ovako sićušna bića, ne bismo imali nikakvu šansu da spoznamo tako duboke tajne prirode i univerzuma, kada ne bismo imali neprekidni kontakt sa tom bazom podataka, kada ne bismo bili deo tog kvantnog holograma, koji nam omogućava da pristupamo informacijama koje postoje na nivou kolektivne svesti univerzuma gde je sve zapisano. Sva pitanja i odgovori su tu. Kada se jako udubimo u rešavanje nekog problema, mi praktično stupamo u kontakt sa tim mentalnim adresama na nivou kolektivne svesti odakle dobijamo informacije. To je ipak kod najvećeg broja ljudi nesvestan proces… mada je Tesla je to svesno radio, o čemu je i pisao u svojoj autobiografiji.
Tesla je bio apsolutno ubeđen u sličnost naučnih i umetničkih ideja: ’One dolaze iz istog izvora.’ To gledište je slično Platonovom, ali Tesla do njega nije došao kroz filozofske spekulacije. Upravo zato su Tesline introspektivne analize sopstvenih kreativnih faza dragocena ’studija slučaja’ za razumevanje same biofizičke prirode kreativnosti. I obični ljudi mogli bi da krenu Teslinim putem, da kroz meditaciju razviju tu sposobnost. Drugi put je kroz snove. Potrebno je da se čovek mentalno fokusira na problem koji ga interesuje. Kada svest utone u san i kada se dislocira iz tela, ta informacija će biti dominantna, odnosno odrediće gde će svest da protunelira. Taj odgovor će potom, pri buđenju, biti pojačan, jer će kroz ono pitanje koje je bilo postavljeno na početku biti prioritetan. Slično važi i za umetnička kreativna iskustva i njihove potonje ekspresije odgovarajućim umetničkim sredstvima. Mocart je izvanredan primer, koji je govorio da ne komponuje, već da dobija muziku iz Božanskog izvora, i da samo ima problem da je zapiše… Pri tome sama umetnička dela potom predstavljaju i svojevrsne mentalne adrese ’arhetipova’ sa kojima je umetnik bio u kvantno-holografskoj komunikaciji tokom kreacije. Zato i duboki umetnički doživljaji publike mogu imati jaku spiritualnu notu, kroz spontano mentalno adresiranje umetničke publike na remek delo i emocionalno-indukovano pobuđivanje u prelazno stanje svesti. Slično važi i za duboke spiritualne doživljaje vernika kroz mentalno adresiranje na ikone. U tom kontekstu, treba dodati da mentalne adrese umetnika mogu biti povezane kako sa spiritualno očišćenim tako i sa spiritualno opterećujućim arhetipskim nivoima kolektivne svesti. To svakako ukazuje i na moralno-spiritualnu odgovornost umetnika i njegovog umetničkog dela, kao posrednika između umetničke publike i mentalno adresiranih arhetipskih nivoa kolektivne svesti.
Tesla je bio apsolutno ubeđen u sličnost naučnih i umetničkih ideja: ’One dolaze iz istog izvora.’ To gledište je slično Platonovom, ali Tesla do njega nije došao kroz filozofske spekulacije. Upravo zato su Tesline introspektivne analize sopstvenih kreativnih faza dragocena ’studija slučaja’ za razumevanje same biofizičke prirode kreativnosti. I obični ljudi mogli bi da krenu Teslinim putem, da kroz meditaciju razviju tu sposobnost. Drugi put je kroz snove. Potrebno je da se čovek mentalno fokusira na problem koji ga interesuje. Kada svest utone u san i kada se dislocira iz tela, ta informacija će biti dominantna, odnosno odrediće gde će svest da protunelira. Taj odgovor će potom, pri buđenju, biti pojačan, jer će kroz ono pitanje koje je bilo postavljeno na početku biti prioritetan. Slično važi i za umetnička kreativna iskustva i njihove potonje ekspresije odgovarajućim umetničkim sredstvima. Mocart je izvanredan primer, koji je govorio da ne komponuje, već da dobija muziku iz Božanskog izvora, i da samo ima problem da je zapiše… Pri tome sama umetnička dela potom predstavljaju i svojevrsne mentalne adrese ’arhetipova’ sa kojima je umetnik bio u kvantno-holografskoj komunikaciji tokom kreacije. Zato i duboki umetnički doživljaji publike mogu imati jaku spiritualnu notu, kroz spontano mentalno adresiranje umetničke publike na remek delo i emocionalno-indukovano pobuđivanje u prelazno stanje svesti. Slično važi i za duboke spiritualne doživljaje vernika kroz mentalno adresiranje na ikone. U tom kontekstu, treba dodati da mentalne adrese umetnika mogu biti povezane kako sa spiritualno očišćenim tako i sa spiritualno opterećujućim arhetipskim nivoima kolektivne svesti. To svakako ukazuje i na moralno-spiritualnu odgovornost umetnika i njegovog umetničkog dela, kao posrednika između umetničke publike i mentalno adresiranih arhetipskih nivoa kolektivne svesti.
Prof. dr Dejan Raković