su mesto prelaza između dva stanja, između poznatog i nepoznatog, između
svetlosti i, možda, tmine, između bogatstva i bede. Pored formalno
prepoznatljivog imaju i psihološko značenje. Označavaju prolaz i pozivaju da ga
pređemo. To je poziv na putovanje prema nepoznatom. Kroz vrata su isterivani
zli uticaji, dočekivani dobri, primani gosti, slate poruke…Katkad
svojim izgledom, oblikom, bojom, ornamentikom, ukazuju i ko je iza njih. Na
Grlićevim fotografijama je čitava šuma simbola.
Ako pomnije istražimo kako je nastala svaka
pojedinačna slika, uočićemo i vodeći kompozicioni princip: pravilnu geometriju.
Šta više, tu često vlada geometrijska strogost, izražena pretežno kroz ravni i
jedva gde-gde prekinuta ritmom senki ili ornamenata… ali se može reći da
uglavnom nema dekomponovanih oblika. To je svakako uslovljeno osobinama
prizora, ali i racionalnim pristupom autora. Izvesna školska strogost
komponovanja – Ivan Grlić je tu majstor – još više ističe snagu prizora.
Na kraju, istaknimo: Ovaj projekt je u neku ruku
stilski kompaktan organizam, a u isto vreme je i mnoštvo fragmentarnih pojava,
bogatih dinamikom, bojom, ornamentikom i, što da ne,
simbolikom. To je u isto vreme i neka vrsta analitičke fotografije koja
atomizuje segmente na pojedine celine, ali nam prenosi i jednu celovitu priču.”
Goran Malić
istoričar i
teoretičar fotografije